Branislav Janković: Za mene je stvaranje pre svega uživanje (video)
Branislav Janković, književnik iz Niša, autor romana O vukovima i senkama, Suze svetog Nikole, Poslednji cirkus na svetu, višestruko nagrađivani autor, ističe da je za njega stvaranje prije svega uživanje. On je u razgovoru sa Dragićem Rabrenovićem za emisiju Književno stvaralaštvo, koja se emituje na programu Radija Bijelo Polje, naveo da je sam čin stvaranja posebno interesantan.
''Vi živite mnoge živote, mnoge svetove, u mnogim svetovima, vi ste i kralj i prosjak, vi ste i Bog i đavo'', navodi pisac čija su djela objavili Laguna, Čarobna knjiga i Dereta.Prema njegovim riječima sve je stvar mašte.
''Mašta je prva, alfa i omega svakog stvaralaštva, pogotovo kod nas pisaca. Vi smete da radite šta hoćete. Vi ste Bog u pisanju'', navodi posljednji dobitnik nagrade Zlatni zmaj, međunarodnog priznanja za doprinos fantastičnoj književnosti, koju dodjeljuje Radio Bijelo Polje i festival REFESTICON.
Janković napominje da su talenat i rad podjednako važni i da jedno bez drugog ne mogu dovesti do uspjeha. Kako dodaje umjetnost ne dozvoljava lijenjost i ako hoćete da napredujete morate to zrnce talenta da gurate uz brdo poput Sizifa.
''Ja verujem da čitaoci prepoznaju kada je pisac lako pisao, a kada je pisao teško. Čitaoce ne možete da prevarite i morate uvek da budete iskreni. To je ono čemu ja pre svega težim, a to je iskrenost'', napominje Janković u serijalu emisija koji se emituje u sklopu projekta ''REFESTICON – književno stvaralaštvo'', koji je istovremeno dostupan na programu radija i na veb platformama u audio i video formatu.
RAZGOVOR
DR: Razgovaramo sa piscem koji je nakon dvadeset godina rada u novinarstvu objavio osam romana, dvije zbirke priča i tri radio drame. Branislav Janković, književnik iz Niša je vlasnik izdavačke kuće Vrane, dobitnik više nagrada i priznanja za stvaralaštvo među kojima su prva i druga nagrada Radio Beograda za drame i nagrada Miroslav Dereta za roman Mačka u koferu. Janković je i posljednji dobitnik nagrade Zlatni zmaj, međunarodnog priznanja za doprinos fantastičnoj književnosti, koju dodjeljuje Radio Bijelo Polje i festival REFESTICON. Odakle dolaze teme za toliko djela koja su objavile neke od najvećih izdavačkih kuća u Srbiji?
BJ: Nagrada koju sam dobio u Bijelom Polju, vrlo laskavo prizanje i vrlo vredna nagrada, kako godine prolaze postaje sve bitnija među nama koji pišemo fantastičnu književnost. Kako ste nabrojali moja dela, shvatam da je sada vreme za sabrana dela. Što se tiče ideja, ja sam relativno kasno počeo da objavljujem knjige. Roman o Vukovima i senkama, sam objavio kada sam imao 41 godinu, neki su do tada već imali objavljenih više knjiga. Pa recimo da se nakupilo iskustva, znanja, uslovno rečeno mudrosti, te sam mogao sve to da pretočim u sve te knjige. Da li sam mogao ranije da pišem? Verovatno da ne. Mislim da stvari dođu baš kad im je vreme. Očigledno da je meni bilo vreme da relativno kasno počnem da pišem i objavljujem. Imam nameru da živim stotinu godina, tako da će sigurno biti još toga.
DR: Da se nadamo i to, jer su priče koje pošaljete na naše konkurse među najbolje ocjenjenima, romani su među najčitanijima u Srbiji, što svjedoči i podrška čitalaca na nedavno održanom Sajmu knjiga u Beogradu. Međutim, u tom nakupljanju tema i iskustva, koje se taložilo u proteklom periodu kod Vas kao pisca, čini se da je značajnu ulogu imalo i podneblje, samog odrastanja, stasavanja, bivstvovanja.
BJ: Sigurno. Taj jug Srbije je poseban. Posebno mesto u Srbiji. Možda zbog svih tih legendi, mitova, bapskih priča. Skoro sam u jednom intervjuu rekao da svaki pisac, pretpostavljam i Vi Dragiću, imate taj klik, kada se javila ta iskra, taj zanos, želja za pisanjem, ili bilo kojom vrstom umetnosti. Kod mene taj klik su bile priče moje babe Radmile, koja je, dok smo bili deca sestra i ja, pričala kad smo išli u selo. Tako da ja nisam ni mogao da postanem fudbaler pored takve babe koja je lepo pričala priče. To je verovatno ostalo u mojoj podsvesti i onda puno rada, zrnce talenta i sve to ispadne kako treba. Takođe, mislim da i geni imaju malo uticaja. Jer moj otac jako lepo piše, lepo slika, moji sinovi su u muzici, lepo pišu. Tako da mislim da postoji neki gen, ko zna kojeg askurđela, koji i dalje prolazi kroz moju porodicu. Ali ne samo zbog tog juga Srbije, zbog te tuge koju mi južnjaci nosimo, nekog derta, zanosa, nekih jakih strasti, mislim da čovek mora da bude rođen za umetnost, za pisanje. Tako da se kad god mogu izvlačim na talenat, na puno rada, i pre svega i najbitnije, želje da ostanem u tome, želje da pokažem šta imam i da uživam u tome što radim, da uživam u umetnosti.
DR: Pomenuli ste upravo važnu stavku kada je u pitanju stvaralaštvo, bilo da je riječ o likovnoj, filmskoj, muzičkoj ili književnoj umjetnosti, a to je segment talenta. Koliko je važan talenat nasuprot rada? Koliko je važan rad?
BJ: Ja mogu da igram fudbal po ceo dan i da ne zaigram za lokalni klub u selu pored Niša, a kamoli u Barseloni. Tako da rad bez zrna talenta ništa ne vredi. Zaista. Mogu ja da igram fudbal sa prijateljima. U redu je 95 posto rada i pet posto talenta. Ali bez tih pet posto talenta ništa ne vredi. E sad, da li tih pet posto talenta vredi bez rada? Ni to ne vredi. Jer čovek se ulenji. Znate ima mnogo genijalnih, talentovanih ljudi, dece, mladih, koji vide da su u nečemu talentovani i kažu - e vidim da to znam, više me ne zanima. Mnogo talenata je ispušteno baš zbog lenjosti. Umetnost pre svega ne dozvoljava lenjost. Kao i bilo koji drugi rad, posao ili zanat, umetnost ne podnosi lenje ljude. Ako hoćete da napredujete morate to zrnce talenta da gurate uz brdo poput Sizifa.
DR: Na koji način se vi pripremate za jedan roman. Kako izgleda taj rad. Da li je to mukotrpno? Kada su u pitanju romani, nama kao čitaocima se čini da to samo teče. Da u glavi, svijesti ili podsvjesti, imate cijeli film koji samo izađe pred čitaoca.
BJ: Ja verujem da čitaoci prepoznaju kada je pisac lako pisao, a kada je pisao teško. Čitaoce ne možete da prevarite i morate uvek da budete iskreni. To je ono čemu ja pre svega težim, a to je iskrenost. Pa onda pisanje ide lako jer sam se dobro pripremio. To je kao kad student polaže ispit pa kažu ovaj rastura, pa jeste kad se pripremio, jer je naučio. Tako se i ja pripremim. Onda mogu da kažem jednu jeres, da je onda pisanje lakši deo stvaranja. Mnogo teži deo je ta priprema. Gde opet pominjem iskrenost, jer je ona potrebna da biste kako treba izneli to što pišete i to što ste mislili da kažete. Ja mnogo toga pišem u vezi sa istorijom, moram da znam šta su nosile tadašnje velmože, koje oružje su koristili, šta se jelo na gozbama, šta su radili obični ljudi, i onda čitalac vidi da ste se vi baš potrudili da mu date neke podatke. Da ste ušli u temu. Da lepo to pripovedate. Da ne lupetate gluposti i izmišljate toplu vodu u vreme kad nije bilo bojlera. Priprema je jako lep deo, jeste mukotrpan, jeste težak. Recimo da meni na pripremu ode isto toliko vremena kao i na pisanje. Tako da godinu dana proučavam istražujem i isto godinu dana mi treba da napišem roman. Ali sam taj čin potrage, traganja, je strašno lep i primamljiv i to je ono što vas tera napred iz prostog razloga jer saznajete nešto novo. Vidite nešto novo. Iznenađeni ste nečim novim, znate da to možete da iskoristite na najbolji mogući način u svojim knjigama. Moguće da u tim saznanjima dobijete i neku inspiraciju, da čujete nešto novo što može roman da okrene u totalno neko drugom pravcu, a može da vam padne i ideja za naredni roman.
DR: Kada govorimo o načinu istraživanja, nije jednako pripremanje za svaku vrstu stvaralaštva ili književni žanr. Posebno je to izgleda teško u slučajevima kada treba da uključite istoriju i istoriografske podatke. Kada se bavite takvim temama koje na neki način dotiču ono što je stvarno, ali onda dodajte fikciju. Čak je ta fikcija izmještena u, reklo bi se, stvarne događaje koji su se možda desili, ili su se mogli desiti, u našoj bliskoj budućnosti, prošlosti ili sadašnjosti. Pronađete likove iz našeg vremena, a smijestite ih u Srednji vijek. Kako dolazite do te kompozicije?
BJ: Sve je stvar mašte. Mašta je prva, alfa i omega svakog stvaralaštva, pogotovo kod nas pisaca. Vi smete da radite šta hoćete. Vi ste Bog u pisanju. Vi stvarate, vi uništavate svetove, vi vodite junake, sprečavate junake u njihovim namerama. Znači praktično uloga jednog antičkog boga koji može da pomogne ili odmogne svojim junacima. Pri čemu ja uvek kažem da je istorija samo jedan lep okvir. Jedan lep izrezbareni drveni ram oko same ideje, oko same slike. Ta slika može da živi bez tog rama, ali taj ram ne može da živi bez te slike. Istorija je tu samo jedna igračka u rukama pisca. Koliko god se trudio da se držim istorijskih činjenica, fakata, toliko ta mašta vam ne dozvoljava da to bude uvek baš tako. Onda zalazite u domen fantastike, neke nove izmišljene ili zabranjene istorije, o kojoj se nije učilo u školi, o kojoj se nije pisalo, koja danas dolazi na naplatu. Volim da se igram sa tom istorijom, volim da svoje junake smestim u razne epohe. U poslednjem romanu Zidanje ambisa, postoje neki istorijski likovi, postoje i likovi koje sam izmislio, jer mi to dopušta moje pisanje. Niko ne može reći - e to si izmislio. Mi pisci se stalno, uslovno rečeno, koljemo sa istoričarima, kada kažu to nije tačno. Pa znam da nije tačno, ali to je moja knjiga i to je kod mene tačno, to je moja fikcija. Zato se zove fiktivna književnost, jer mi izmišljamo, to nije ni publicistika, ni dokumentarna literatura, mi jednostavno izmišljamo i u tome smo dobri.
DR: Upravo dokaz da ste u tome dobri je i objavljeni broj romana, ali i činjenica da Vas doslovno traže poput sportiste, da stvarate nove scenarije za serije i filmove i da upravo na tome radite.
BJ: Pišem scenarije, iako zbog ugovora ne smem da govorim mnogo o tome. U tome sam se oprobao i to ide. Mislim da čovek kad zna da piše priče, zna da piše i scenarija. Mada pisanje scenarija za film i serije ima totalno drugačiju tehniku, drugačija pravila, i ne znači da ako ste dobar romanopisac, da ćete biti i dobar scenarista. Pisanje scenarija se uči. Kada sam dobio prvu ponudu za pisanje scenarija ja sam prvo nabavio svu moguću literaturu za pisanje scenarija i počeo da proučavam. Jer zaista sebe smatram skromnim čovekom koji želi da uči dalje, voli da uči dalje, koji sigurno neće reći - ja sve znam. Daleko od toga da sve znam. Mnogo mi je milije da kažem ne znam ništa, ili znam po malo, što mi daje prostora da učim dalje, da napredujem i prostora da me ljudi gledaju kao nekog normalnog, a ne oholog ili bahatog pisca.
DR: Vjerovatno u tome leži i jedan dio odnosa čitalaca prema Vama. Međutim, kada govorite o tome da imate nerv za istraživanje, da li postoji mogućnost da to vuče korijen iz novinarstva kojim ste se bavili?
BJ: Pa jeste. Mislim da me tome naučilo preko dvadeset godina bavljenja novinarstvom, od svoje dvadesete godine, dok sam još bio u psiho-fizičkom razvoju. Tako je novinarstvo uticalo na mene i kao čoveka i na mene kao pisca. Stvorio se neki stil u pisanju. Uvek se prepoznaju pisci koji su se bavili novinarstvom. Imaju drugačiji stil. Imaju tog novinarskog stila – precizno, koncizno, jasno, bez mnogo opisa. A s druge strane, novinarstvo me naučilo da istražujem, koga da pitam, gde da tražim, gde da kopam, na koji tavan da se popnem, u koji podrum da uđem, kog dedu da pitam za neke informacije, kog čoveka. Tako da sam itekako mnogo stvari saznao preko novinarstva. Međutim, da li je ono bilo uvod u pisanje, ne znam. Ja sam prvu priču objavio sa šesnaest godina. Pet godina pre nego sam počeo da se bavim novinarstvom, ali u svakom slučaju je to pisanje čučalo negde, jedan deo je otišao na novinarstvo, a jedan na književnost. Ja kažem novinarstvo su neke stare starke, pohabane, koje sam okačio na zid, jer mi je bilo žao da ih bacim, a iz tih starki sam ušao u lakovane cipele književosti. Ali ako me pitate da li bih se vratio novinarstvu, ne bih nikad.
DR: Neću pitati. Mada znamo da se kaže jednom novinar, uvijek novinar. Kada govorimo o tome treba pomenuti da su mnogi poznati pisci bili i novinari, poput Hemingveja, Orvela. Što donekle potvrđuju i priče objavljene u najnovijoj knjizi Bezimeni, priče od blata i dima, koje su pisane poput crtica iz života, poput reportaža koje zabilježite. Koje prođu pored Vas u jednom trenutku, ali ih Vi zapamtite i zapišete. U tim pričama vidimo to jasno, precizno, hirurški čisto, čak jedna rečenica, jedna riječ. Da li ste u tim pripremama učili od tih majstora književnosti. Koga ste čitali, koje su to priče, knjige, romani, koji ostavljaju utisak na Vas? Na koji način ste se pripremali?
BJ: Ja recimo volim Markesa, a eto i on je bio novinar. Skoro sam rekao da mi je strašno žao što ga nisam upoznao i popričao sa njim. Ne znam da li bih mogao da pričam o uzorima, o idolima sigurno ne. Šta znam, volim taj magijski realiziam. Kod Markesa, pa eto i u mojim knjigama uvek postoji taj folklor, taj magijski realizam, ta fantastika, zbog čega sam uostalom i dobio vašu cenjenu nagradu. Volim Andrića našeg, tu se vidi sva genijalnost književnosti. Volim Hesea uz koga smo svi odrastali, sa šesnaest godina krećeš sa Sidartom i Stepskm vukom, i to ide dalje. I danas kada čitam mnogo više se vraćam klasicima. Iskreno mnogo više volim da opet pročitam Mobi Dika, ili se uhvatim Dostojevskog. Onda shvatite da kada ste to čitali pre trideset, četrdeset godina, tada ništa niste shvatili, da imate jedno totalno novo viđenje svih tih romana i svih dela. Od relativno novih volim portugalca Saramaga. Volim tu hispano-američku književnost. Mislim da su jako slični nama, u razmišljanjima u nekom ludilu, u tim jakim strastima, u poimanju sveta, religije, poimanju smrti i života. Tako ako već moram da pričam o uzorima, uvek su to bili hispano-američki pisci.
DR: Ne baš kao uzori, više kao o onome kako se pripremate za pisanje. Da nastane priča, jedno djelo. Ta intertekstualnost. Kao što iz života nešto ostane, tako iz djela ostavi neki utisak.
BJ: To ne znam, ali je dobra tema za razmišljanje i sad ste me bacili u dilemu. Recimo za knjigu Suze svetog Nikole. Ja sve nešto volim knjigu Testament, Vidosava Stevanovića, za koju je on dobio Ninovu nagradu 1986. godine, i ta je knjiga bila moja vodilja dok sam pisao taj roman. Iako nikakve sličnosti nemaju te dve knjige, tema je selo i ljudi u njemu, koji pričaju svoje priče, šta im se dešava i kako se oni ponašaju, kako vole, mrze, kako se ubijaju ili spašavaju. Eto nisam mnogo razmišljao na tu temu, ali moraću. U svakom slučaju kao što neko reče - sve je već napisano, mi samo to oblikujemo na svoj način.
DR: Kako teče taj jedan Vaš radni dan. Ako smo rekli da je na jedoj strani talenat, na jednoj opažanje i istraživanje, kako teče taj proces rada?
BJ: Znate šta, pisanje je zaista težak posao. To je rudarski posao. Kao kad mi neko kaže - ajde napiši nešto tebi je to dva-tri minuta. Ali nisu to dva-tri minuta i dve-tri rečenice. To je četrdeset godina svega onoga iza vas, iskustva, znanja, pisanja. Nemam neku rutinu. Pišem kada mi se piše. Ponekad se desi da danima ništa ne napišem, jednostavno ne ide i ne vredi siliti sebe. Imam tu sreću da živim od pisanja i da mogu da kažem sebi - danas ne pišeš, jer ti se ne piše. Ne moram da ustajem u šest da idem na posao da se vraćam kući premoren. Jer je jako teško pisati i ići na posao, dođete kući umorni, nije vam ni dočega, a vi treba da se hvatate kompjutera i da pišete. Imam tu sreću što radim od kuće i pišem. Rutina ne postoji, ali volim da pišem uglavnom noću. Kada je mir, tišina, stavim slušalice, pustim muziku i to ide. Ponekada stvarno sebe teram na silu. Ponekad to ide lagano. Jedna od bitnih stvari koje govorim mladim ljudima je da je pisanje 20 posto, a 80 posto je prepravljanje. Sreo sam slučajeve kada napišu rukopis i kažu - evo to je to. Jesi li prešao bar deset puta, odgovor je - ne. Onda nije to to. To nije dobro. Urednici su vraćali i Iva Andrića da ispravlja. Kaže se da je Prokleta avlija, imala skoro 700 strana i da se našao dobar urednik koji je izbacio 600. Tako da je urednik veoma bitna stavka. Ipak, vi ste najbitnija stavka, jer morate jednostavno da imate nova čitanja. Napišite rukopis i ostavite ga mesec dana. Kada ga budete ponovo čitali vi ćete shvatiti i reći ćete sebi - kako sam mogao ovakve stvari da ne vidim, ovakve greške da napravim, ovakve gluposti da napišem. Zapravo, stari Grci su smatrali da je za jednu knjigu potrebno sedam godina da se napiše. Znači za to vreme ćete sređivati tekst dok ne bude savršeno i kako treba. Na žalost danas neki pisci pišu sedam knjiga u jednoj godini. Tako da morate da se vraćate tekstu iznova da bi to bilo kako treba. Jer nije sve u tome da napišete i pošaljete nekoj izdavačkoj kući, onda nećete uspeti.
DR: Znači ne pišete na papiru već na kompjuteru?
BJ: Naravno, kakav papir. Mislim da kada bi nestalo laptopa i Worda 95 posto pisaca bi prestalo da piše. Ko će da se vraća olovci i koji urednik će da čita rukpis.
DR: Postoje pisci koji kažu da zbog te neposrednosti napišu prvo olovkom na papir, a postoje i pisci poput Murakamija koji ima radno vrijeme i piše u određeno vrijeme.
BJ: Murakami je Japanac. Tu prestaje svaka priča. On svako jutro ustaje u četiri, vozi biciklo 15 kilometara, pliva 30, skače, ripa, juri... Lako je njemu da se organizuje kad je on Japanac. Tako da može da radi šta hoće. Šta mislte hoće li ikad dobiti Nobelovu nagradu?
DR: Ostaje da vidimo. Upravo je to jedna od tema kojima se bavio u knjizi o pisanju, gdje pominje i Nobelovu i Akutagavinovu nagradu. Međutim, njega na neki način jesu i proslavile nagrade. A ja sam na početku pomenuo da ste i Vi dobitnik nagrada među kojima za dramu, za fantastiku, pa čak i za neobjavljeni roman nagradu Miroslav Dereta. Iako ste pisac čije knjige objavljuje jedan od najvećih izdavača u Srbiji, Laguna, oprobali ste se na konkursu kao anoniman pisac i poslali na konkurs Vaš roman.
BJ: Dve moje najdraže knjige nisu u Laguni. Mačka u koferu, je eto u Dereti, a Poslednji cirkus na svezu, je u Čarobnoj knjizi. To su dve moje najdraže. Iako sam mnogo više uspeha postigao sa knjigama objavljenim u Laguni i prevode i tiraže i promocije, priznanje. Ne volim da kažem slavu, jer nisam ni fudbaler, ni pevačica. Nema to veze sa izdavačkim kućama, već sa onim što ja osećam. Drugo ja volim da ekspreimentišem, i Mačka i Cirkus, su svojevrsni eksperimenti, tako da volim da se izmaknem. Narednu knjigu pišem za Lagunu, ali onu tamo ko zna za koga ću.
DR: Znate što Vas to pitam za nagrade, jer me zanima kako utiču na pisce? Upravo o tome je Murakami govorio. Uostalom da vidimo, možda i Vi dobijete jednog dana Nobelovu nagradu.
BJ: Ja sigurno neću. Ne vozim biciklo kao Murakami, niti sviram gitaru kao Bob Dilan. Znate šta, mi smo zemlja sa možda najviše književnih nagrada u svetu. Ja sam čuo da se u Srbiji dodeljuje preko 400 nagrada, od onih najačih poput Ninove, Suncokreta, Andrićeve, Mešine, ili Derata, Crnjanski, pa sve do nekih koje dele biblioteke po selima. Ni najmanje ne omalovažavam sve to, ali mislim da je preterano i da to ne pokazuje pravo stanje književnosti u našoj zemlji. Kad neko sa strane to vidi misli vi Srbi samo pišete ništa drugo ne radite. Tako da ide ona priča ne brini dobićeš neku književnu nagradu. A kako utiču na mene? Prijaju svakako. Prijaju mojoj sujeti. Jer je svaki pisac sujetan. Dokaz su da se našao neko ko priznaje vaš rad, ko je video da vi nešto radite, da to što radite je dobro, da to ima čitaoce, da ima neku vrednost.
DR: Kažete da nagrade pružaju određenu vrstu satisfakcije. Čak i kada se govori o tome zbog čega se piše, zbog čega se ode u tu vrstu umjetnosti, zbog čega želimo da se izrazimo, da ispoljimo to, da li onda imate neki određeni cilj? Da li znate za koga ili za šta pišete? Da li su to nagrade? Da li je to zbog Vas?
BJ: Onaj ko odluči da postane pisac zbog para, nemoj uopšte da kreće sa pisanjem, jer tu para nema. Onaj ko želi uopšte da se bavi umetnošću bavi se pre svega, ja mislim zbog sebe i onoga što oseća, što želi da pokaže, kaže, da ljudima na poklon. Pišem zbog sebe, nikad se nisam udvarao čitaocima. To je ona iskrenost o kojoj sam govorio i mislim da to čitaoci i primećuju. Nagrade jesu dobre, daju taj podstrek da idete dalje, da kažete sebi - ej pa dobro je to što radim, neko je to primetio i misli da sam zaslužio tu nagradu. Zbog toga je dobro. Pisanje kao pisanje je vredno svega toga. Vi živite mnoge živote, mnoge svetove, u mnogim svetovima, vi ste i kralj i prosjak, vi ste i Bog i đavo. Možda to malo podseća na glumu, jer glumac ulazi u sve te likove i vi kao pisac ulazite u sve te likove. To vam daje neku širinu, neku multiuneverzalnost, neku lepotu življenja. To čak poredim i sa čitanjem. Čitaoci kada čitaju neku knjigu ulaze u neki sasvim novi svet, deo su tog sveta. Tako su pisci deo onoga što pišu. Kada bih se bavio pisanjem zbog novca ne bih mnogo uspeo. Imam sreću što mogu da živim od toga. Uvek mladima preporučujem da veruju u to što pišu, ja i dalje verujem u to što pišem i dalje sam onaj klinac od 16 godina koji je svoju priču objavio u visokotiražnom časopisu u tadašnjoj SFRJ. I dalje sam neko ko živi u bajkama i mašti, barem u svom pisanju. Ne u realnom životu, bilo bi malo bezveze. Ali zato uvek preporučejem mladima da maštaju. I kad mi neko da rukopis ja kažem pa gde ti je ovde mašta. Mnogi pokušavaju da izraze misli, o vasioni i smislu života. Ja kažem prvo kad mi pošalješ priču bili baba i deda, e onda možemo da pričamo dalje. Idi na ono što osećaš, na ono što voliš, na ono što misliš.
DR: Kad govorimo o činu stvaranja, pomenuli ste da zavisi od nadahnuća. Kad započnete pisanje, da li osim teme znate mjesta radnje, radnju, da li određujete likove ili nastaju u toku samog procesa, da li znate možda kraj?
BJ: Uvek kad krenem da pišem moram da znam naslov. Naslov mi je broj jedan. Ne počinjem da pišem dok ne smislim naslov. Nema kod mene radnog naslova, to što sam smislio ostaje do kraja. Uvek znam početak i uvek znam kraj. E sad ono između... Ima pisaca koji naravno prave kostur, glavu, ruke, noge, sporedne likove, ne, kod mene rečenica piše narednu. Tako ja pišem. Neko drugi ima drugi način. Taj početak je najproblematičniji. Bitno je da krene, bitno je da ga imate. Početak je nešto što ja najčešće i navjiše menjam tokom pisanja. Za Suze Svetog Nikole, mislim da sam jedno dvadeset puta promenio taj uvod, prvih deset, dvadeset stranica, pokušavajući da to bude što bolje i savršenije. Onda vidite da uvek može bolje. Kraj uvek imam, znam kako će priča i knjiga da se završi, a likove imam u glavi. Ne sve naravno, one najbitnije. Kad dam nekim moji beta čitaocima da pročitaju šta sam napisao oni kažu - e jedva čekamo šta će dalje biti, a ja kažem pa i ja jedva čekam šta će dalje, pojma nemam. Jer moram da smislim. Tako da je taj čin stvaranja za mene izuzetno interesantan i uživam u tome. Ko kad čitate neku dobru knjigu pa jedva čekate da se vratite kući i nastavite sa čitanjem. E tako ja ponekad imam taj osećaj kad pišem i jedva čekam da nastavim sa pisanjem jer me baš zanima kako ću da rešim neke situacije. Tako da je stvaranje pre svega uživanje.
DR: Dobijete neku pomoć za koju nijeste sigurni odakle se uputi do Vas.
BJ: Sad mi pada na pamet rečenica - koji sam ja meni kralj, replika iz filma Mali Budo. Pisanje je to kao da trčiš maraton i teraš sebe. Ne moraš da pobediš, ali budi istrajan i barem završi trku. Važno je da uživaš u tome, jesi umoran, jedva hodaš, jedva gledaš, svi su te prestigli, ali ti treraš jer si zacrtao i moraš da pređeš ciljnu ravninu. Jeste, kao što rekoh, rudarski posao, ali je itekako uživanje. Tako da smo mi pisci očigledno mazohistički malo nastrojeni.
DR: Pa sigurno onda ta satisfakcija slijedi kada dobijete u ruke štampanu knjigu?
BJ: Pa jeste. Kada mi je izašao prvi rukpis O vukovima i senkama, i to u Laguni, e čuj prvi rukopis pa u Laguni, tog dana u Niškoj knjižari u centru grada je stavljena u izlog, piše novo, hit, ja sam se deset minuta šetao napred nazad, dok me prodavačice nisu pozvale - ajde uđite unutra da dodirnete Vašu knigu. Ja nisam verovao. Kažem vidi stvarno objavio sam knjigu. To se dešava i dalje. Nije to bila samo euforija prve knjige, svaki put kad vidim svoju knjgu da je izašla zaista sam srećan i radostan.
DR: Pred kraj razgovora pitanje koje je možda najkompleksnije – u tom magijskom realizmu, u stvaranju svijetova, dominiraju teme istorije, religije, često se suprostavite i Bogu i božanstvima, ali ono što je nezaobilazno, to je pitanje sa početka o tom podneblju. Ne samo u smislu juga Srbije, već cijelog Balkana, na kome se svašta dešavalo i dalje se svašta dešava. U uvodu nove knjige ste to formulisali ''da se ovdje čovjek ne rađa slučajno. Ponekad pomislim da svaka duša mora bar jedom da se reinkarnira na ovom mjestu''. Da li to doprinosi stvaranju priča koje su u nama, koje se pripovjedaju iz mitova, legendi i bakinih priča, koje su nam ispredane i da li to formira pisca?
BJ: Potrudiću se da moj odgovor bude što manje kompkleksan. Iako ću se potruditi da udarim u pravu žicu, mislim da prave žice nema. Balkan jeste čudno mesto. Balkan jeste đavolje dvorište, ali Balkan je dao sjajne umove, sjajne umetnike, sjajne sportiste, sjajne ljude bilo kojoj naciji da pripadaju. Znači ono kad vam Bog u isto vreme da pamet, pa oduzme. Imati, pa nemati. Tako da je Balkan mesto velike inspiracije, velike tuge i nesreće, gde možete da nađete teme i ideje za hiljadu narednih godina o čemu ćete pisati i nikad da se ne ponovite. Kakvi smo mi Balkanci. Pa ne znam, nismo najbolji, ali nismo ni najgori. Čak i ta naša istorija. Ne plašim se ja naše istorije, ni naše sadašnjosti. Ja se plašim naše budućnosti. Ne znam kakva će biti. Istorija i sadašnjost nisu bile baš nešto svetle. Nadam se da će Bog da nam da malo prosvetljenja i malo pameti da krenemo sa nekim normalnim životom u budućnost. Da li smo bure baruta? Pa jesmo, ali mislim da smo bure baruta koje su drugi potpaljivali, ne mi sami i koristili što smo mi takvi nenormalni kao što jesmo. Što se tiče Boga i božanstava, ja sam duboko verujući čovek, ali postavljam pitanja, koja mi nisu jasna, na koja želim odgovor. Ne dajem odgovor, jer mislim da je cilj i zdataak jednog pisca da postavlja pitanja, ne da osuđuje već da pokaže prstom na nešto što ne valja, na nešto što valja, ne da osuđuje, jer niko nije sudija. Tako kao što rekoh u Bezimenima, svako selo ovde ima svog Boga, lepšeg i kurčevitijeg od onog iz drugog sela, pa dođe do zavade čiji je Bog lepši. Kako god, ne plašim se za balkansku književnost, biće ovde i dobrih knjiga i dobrih pisaca. U to ime podržavam i festivale u Bijelom Polju, Hrvatskoj, Bosni i hercegovini i tamo su mi prijatelji i svaki susret sa njima je velika radost.
DR: Možda za sam kraj da otkrijemo šta je to na čemu trenutno radite?
BJ: Pišem treći deo trilogije o Jevremu Utviću. To ide kako ide, zato što hoću da napravim totalno novu kompoziciju romana, da predstavim jednog novog Jevreme Utvića. Biće iz prvog lica roman, što nije bio slučaj u prva dva dela. Tako da radim na tome i nadam se da će izaći do naredne jeseni.
DR: Sigurno je još mnogo tema koje možemo da razmotrimo, ali neka to ostane za neke naredne razgovore. Ostaje da se zahvalim što ste odlučili da budete dio serijala i da posebno mladima prenesemo neka znanja.
BJ: Hvala na pozivu, uvek mi je čast i zadovoljstvo kad imam kontakte sa Bijelim Poljem i sa Vama gospodine Rabrenoviću i mnogo pozdravite Bijelo Polje od mene.
Autor: dr Dragić Rabrenović
Foto: zoom print screen
Audio i video obrada: Sanida Kajević
Redakcija portala Refesticon
