Monja Jović za Večernje novosti: Živimo u žanru biotrilera

•  Print 

Monja Jović scenaristkinja, urednica i teoretičarka književnosti, autorka doktorske teze a uskoro i istoimene knjige Utopija i distopija u srpskoj prozi druge polovine XX veka, nedavno je govorila za Večernje novosti o utopiji i distopiji u srpskoj književnosti, romanima o virusu ubici i aktuelnoj pandemiji.

Upitana može li nam činjenica da smo nešto „pročitali“, svejedno da li kod Kamija, Pekića ili u ma kom od brojnih biotrilera, na bilo koji način pomoći da sličnu priču prebrodimo – Jovićeva kaže:

„Na neki način, ono što se danas odigrava pred našim očima samo je jedan narativ izbijanja zaraze – živimo u žanru biotrilera ili romana o virusu ubici. Kad pogledamo sadašnji globalni medijski narativ, sve je tu: svest o opasnosti od globalnog saobraćaja koji prenosi virus brže nego ikad u istoriji i time omogućava pandemiju svetskih razmera; rasistički stav prema kulturi u kojoj se virus pojavio, u kojoj drugi i drugačiji ljudi jedu šišmiše i time izazivaju prenošenje virusa; opsesivno bavljenje figurama superprenosioca u različitim nacionalnim kontekstima; ideja da se priroda zbog pandemije odmara od ljudi i obnavlja, usled čega čovek u odnosu na prirodu postaje ono što je virus u odnosu na čoveka – zaraza. Ono što nam se neće dopasti jeste to što je reč o žanru čiji je kraj uvek otvoren, kao i u slučaju horora – zaraza nikada nije u potpunosti obuzdana, ona nastavlja da vreba i ugrožava. Uprkos tome, uvek je korisno znati u kom žanru živimo.“

Veoma brzo se ispostavilo, kaže Monja, da se njena doktorska teza bavi mračnim prorocima među piscima.

„Dosad se evo, pored epidemije iz Pekićevog Besnila, ostvario prolećni sneg Eriha Koša, i da vam kažem odmah: biće loše ne prestane li da pada. U Koševom romanu Sneg i led završnica se odvija u hali Beogradskog sajma, u vrlo neveseloj atmosferi, u kojoj se ljudi dele na kategorije prekobrojnih i neophodnih dok se pripremaju za ledenu smrt, jer je nastupilo nekontrolisano ledeno doba. Despotov je predvideo bombardovanje, ali i hipermemorijalizaciju, gusto sejanje spomenika kakvo vidimo danas u Skoplju. Đorđe Jovanović je opisivao kapitalizam, svet apsolutne komodifikacije. To da je sve roba ne treba posebno elaborirati. Preostalo nam je nalaženje leka protiv smrti koji će čovečanstvo uvesti u radikalizaciju nejednakosti. O tome je pisao Desnica. Pretpostavke? Hajde da sačekamo vakcinu protiv ovog besnila, pa da vidimo. Čeka nas, iz tog repertoara, gajenje klonova za setvu organa. O tom je pisao Ivanji. Zasad za to izgleda koristimo sirotinju, šta će sirotinji organi, u svetu u kom životi nemaju istu vrednost. Ostao nam je i Pekićev nuklearni holokaust. Svako čas dođemo dotle, pa odustanemo. I naposletku, potpuno uništenje Prirode. Sa tim smo projektom odmakli. Eto zašto treba čitati. I eto zašto ne treba čitati.“

Monja Jović objašnjava da odnos prema pretnji koju označava visokozarazna i smrtonosna bolest otkriva mnogo o društvu u kome živimo, da tema otvara prirodan prostor za razvijanje sudova o čovekovoj prirodi i za analizu ljudskog ponašanja u uslovima socijalnih pomerenosti usled napada nevidljivog neprijatelja – koji, za razliku od drugih katastrofičnih scenarija, vreba iznutra, iz sopstvenog tela.

ZONA USIJANJA

U književnosti biotrileri, ili romani o virusu ubici, predstavljaju podžanr naučne fantastike; Pekićevo Besnilo je napisano kao polemički dijalog upravo sa tim žanrom, kome je posvećen bitan deo Monjinog doktorskog rada.

Začetnica biotrilera je Meri Šeli, koja je nakon čuvene knjige o Viktoru Frankenštajnu napisala roman Poslednji čovek (1826) u kom opisuje apokaliptičnu viziju budućnosti u kojoj je planeta poharana strašnom zarazom.

ANDROMEDIN SOJ

„Najpoznatije nefikcionalno delo je bestseler Ričarda Prestona Zona usijanja (1995), triler koji se bavi konkretnim okolnostima izbijanja epidemije izazvane virusom ebole, i predstavlja verovatno najpoznatiji popularni izvor ove vrste. Prema knjizi je snimljena popularna mini-serija emitovana tokom 2019. Lista književnih i filmskih dela koja se bave ovom temom je dugačka, i nije sasvim sigurno koliko je preporučljiva za čitanje i gledanje u doba pandemije. Moj favorit je Andromedin soj po romanu Majla Kričtona – lepo dizajniran, apokaliptični retro film o zarazi nastaloj usled vanzemaljskog patogena. Pored filma iz 1971, postoji i istoimena mini-serija u produkciji Ridlija Skota iz 2008, takođe emitovana prošle godine“, kaže Jovićeva.

EKOLOŠKI STAV

Ono što Monja Jović izdvaja kao posebno zanimljivo je to što se u ovim romanima često javlja „ekološki“ stav prema ljudskoj vrsti u kojoj se ona doživljava kao virus kog priroda pokušava da se reši kako bi se sačuvala! Istovremeno, kod Pekića, kao i kod drugih autora, javlja se fascinacija virusom, on se doživljava kao „najsavršenije stvorenje u kosmosu“ i „vrhunac prirodne stvaralačke evolucije“ jer “njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu”.

Izvor i foto: art-anima.com                                                                          

Tekst objavila: Sanida Kajević                                                                                                                                                                                                                                                                               

This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.