SRPSKI KANDIDAT ZA NOVOG BORHESA Zoran Živković: Trajno ću ostati SF pisac, iako to nema veze sa istinom
Malo je onih koji bi iz taka tačno odgovorili na pitanje ko je najprevođeniji živi srpski pisac. I kad se slučajno i sete vlasnika ovog rekorda Zorana Živkovića, opisuju ga potpuno netačnom odrednicom kao našeg najvećeg pisca naučne fantastike. Njemu je već dosadilo da to i demantuje.
Neposredan povod za ovaj razgovor sa književnikom i bivšim profesorom Filološkog fakulteta bio je još jedna impresivna potvrda njegovog stvaralaštva: nedavno se pojavilo dvestoto izdanje Živkovićevih knjiga. Posredi je kulturni podvig prvoga reda koji umalo da prođe potpuno nezapažen, kao da je nešto svakidašnje. Kako on razume ovaj paradoks?
- Dopustite mi da najpre malo raščlanim ovaj uistinu veliki broj. Toliko je izdanja mojih dela objavljeno tokom poslednjih 36 godina, od 1983, kada mi je izašla prva knjiga, do početka maja 2019, kada se pojavio dvestoti tom. Moj opus se, inače, sastoji od 22 prozna dela i osam nebeletrističkih. Osamdeset sedam izdanja ovih 30 dela publikovano je u Srbiji, a 113 u inostranstvu. Zbir od 200, međutim, samo je privremen. On će već u junu nastaviti da se povećava. Očekujem da ću do kraja ove godina imati oko 220 objavljenih izdanja.
Pretpostavljam da bi u nekoj drugoj sredini, u kojoj je kultura na većoj ceni, dvestoto izdanje knjiga jednog domaćeg autora bilo znatno zapaženije nego ovde. Kod nas to, nažalost, malo koga zanima. Nije ni čudo. Tek tri odsto populacije uopšte nešto čita, a i u medijima i na internetu knjiga je beznadežno skrajnuta, te otuda paradoks koji pominjete.
Reklo bi se da udela u nezapaženosti vašeg podviga ima i nenaklonost izvesnih književnih krugova. Kao da niste miljenik srpskog književnog establišmenta...
- Srpski književni establišment - neformalna grupa kanonizatora savremene srpske književnosti - i dalje me doživljava kao svojevrsno strano telo. Ja se u prozi ne bavim velikim temama iz nacionalne istorije, do čega oni prevashodno drže, a uspeh mojih knjiga izvan granica Srbije ne zadivljuje ih uopšte zato što prema inostranstvu, koje im je mahom nedosežno, i inače imaju odbojan, gotovo autističan stav. Tu je, zapravo, glavni problem u sledećem: najrđavije mišljenje o mojim knjigama imaju oni kanonizatori koji nisu pročitali nijednu od njih, pa se još i javno diče time...
A kako stoji s domaćom književnom kritikom, da li vas i ona prenebregava? Stiče se utisak da se u inostranstvu piše o vašim delima mnogo više nego ovde...
- To je samo privid. Inostranstvo je znatno veće od Srbije, pa je prirodno da ima znatno više stranih nego domaćih kritika. Uopšte nemam razloga da budem nezadovoljan ovdašnjom kritičkom recepcijom. O mojim delima napisano je više od sto obimnih prikaza i studija, a odskora je tu i sjajna monografija profesorke Ljiljane Pešikan Ljuštanović „Zatočnik pete sile”, prikazana svojevremeno u „Blicu”.
U inostranstvu, prikazi vaših knjiga pojavili su se u najuglednijim dnevnim novinama i časopisima...
- Objavljeno je gotovo pet stotina prikaza mojih dela u vodećim listovima i portalima širom sveta. Da pomenem samo one najvažnije: „Njujork tajms”, „Vašington post”, „Njujorker”, „Gardijan”, „Frankfurter algemajne cajtung”, „Noje ciriher cajtung”, „Di prese”, „Mond”, „Nuvel observater”, „Korijere dela sera”, „Đornale”, „Dijario de notisijas”, „Jomiuri šimbun”... Samo u Italiji je izašlo više od sto tekstova o mom romanu „Poslednja knjiga”. Iako ovo nipošto nije samo lični uspeh, već mnogo više promocija srpske književnosti i uopšte kulture, o tome gotovo da nije bilo odjeka u domaćim medijima. Kada sam jednim dnevnim novinama ponudio sasvim kratku vest o tome da me je kritičar „Njujork tajmsa” proglasio „glavnim kandidatom za novog Borhesa”, odgovoreno mi je, doslovno, da ih “više ne zamajavam glupostima”. Čuvam taj mejl kao dragoceno svedočanstvo...
Majkl Dirda, veoma ugledni kritičar „Vašington posta” i dobitnik Pulicerove nagrade, napisao je, u broju od 28. novembra 2018, da ste vi „po svoj prilici najizvrsniji fabulista koji se pojavio posle Borhesa i Kalvina”.
- Ni o tome niste mogli da pročitate ni slovca u domaćoj štampi. Tako je u stvari najbolje. Što manje povoljnih vesti o mojoj prozi ovde, to manje glavobolje imam. Tu nedavno, kada je objavljeno da su mi izišla sabrana dela na engleskom, našla je za shodno da me pozove urednica za kulturu s jedne televizije s nacionalnom frekvencijom kako bi me upozorila da ne treba da se uzoholim zbog toga, jer je taj komplet, po njenom uverenju, „samo puki kvantitet, a u književnost se, naravno, računa najpre kvalitet”.
Američki izdavač „Kadmus pres“ doneo je vaša sabrana dela na engleskom u trideset jednom tomu. Nijedan srpski pisac pre vas nije to postigao...
- Da bi se razumela izuzetnost ovog postignuća, mora se imati u vidu da je englesko govorno područje gotovo zatvoreno za prevodna izdanja. Od oko 160.000 novih knjiga, koliko se u proseku godišnje objavi u SAD, ni pola procenta ne otpada na prevedena dela. Industrija knjige tamo se moćno zaštitila od strane konkurencije, ali zato neštedimice izvozi svoje konfekcijske proizvode širom sveta. Pod takvim okolnostima, veliki je uspeh kada iziđe i samo jedna knjiga nekog pisca koji potiče iz malog jezika. A sabrana dela predstavljaju pravo čudo.
„Kadmus pres“ počeo je da objavljuje komplet mojih dela sredinom 2016. Tokom naredne tri godine, po jedna nova knjiga pojavljivala se u proseku svakih četrdeset dana. Na kraju su, zapravo, izašla dva kompleta: u tvrdom i mekom povezu. Prvi sadrži 11 tomova, a drugi 20. Sve korice bravurozno je dizajnirala i ilustrovala vodeća japanska grafička umetnica Jučan Ito. Postoji jedan detalj na svakoj korici koji mi je naročito drag. Uz naslov na engleskom, tu je i ćirilični naslov na srpskom izvorniku...
Izvor: www.blic.rs
Foto: A. DIMITRIJEVIĆ
